Да ли треба да ставимо до знања онима које волимо, ако живе у свету фантазије, да је стварност другачија, чак и ако је окрутнија или болнија?
Мислим да је тако.
Као лекар могу да сведочим о важности два аспекта која су очигледно удаљена од лечења, али која значајно утичу на прогнозу и исход болести у еволуцији пацијента.
Мислим свест о болести и воља за излечењем.
Пацијент који жели да напредује има много више могућности да то учини од оног који остаје само свестан последица те болести и због тога је препуштен судбини да је успех вашег лекара у таблетама и измишљотинама које он преписује или не.
Симптом је знак да нешто није у реду, добар гласник који нас упозорава да постоји нека опасност са којом се треба позабавити. За оно што је речено, упозорење није осуда или некролог; али, будите опрезни, то само по себи није коначно решење проблема.
Питаћете се зашто вас све то питам ... Објаснићу:
Узмимо тај мрски осећај унутрашње празнине (који готово сви знамо) као да је то симптом, сигнал аларма, недвосмислен знак болест духа како ћемо звати потреба за духовним
Знање о његовом постојању и жеља да се реши тог погубног искуства може бити, парадоксално, најбоља помоћ да нас гурне да ходамо путем више равни која преусмерава наше животе у правцу те заборављене духовности.
И то звучи врло корисно, мада је то још једном само реклама, јер осећај, сам по себи, не може излечити болест.